Ana S. Novović

Ana S.Novović je žena koja podržava aktivnosti našeg udruženja.Odlično razume koliko ono može biti od pomoći obolelom čoveku, i na našu molbu da napiše priču rado se odazvala.Pisala je o svojim najtananijim osećanjima, što pokazuje koliko je hrabra.Hvala joj na ukazanom poverenju!

,,Rođena sam Vranjanka. Mogu se odseliti i na kraj sveta, srce će mi ostati u Vranju. Trudila sam se da na društvenim mrežama ostanem u toku sa dešavanjima u svom gradu. Tako sam i saznala za formiranje Društva onkoloških pacijenata u Vranju. Ta vest je u meni izazvala i radost i tugu. Prva misao je bila:,, Jao, zašto ovo nije bilo u ono vreme kada se moja majka lečila od raka?" Nažalost, izgubila je bitku ... Evo, uskoro će 4 godine od njene smrti. A lečila se predugo, punih 15 godina od raka mokraćne bešike. Umrla je od metastaza na jetri. Petnaest godina njenog fizičkog bola, a našeg psihičkog mučenja. Ona je bila jaka, zatvorena i ljuta na svet oko sebe. A mi? Nismo imali nikoga da nas posavetuje, da nam objasni kako da je razumemo. Tek mesec dana pred smrt, spustila je zid oko sebe. Dozvolila je da je pazimo, mazimo, ugađamo, pričamo... Najbolniji je bio trenutak kada sam u njenim očima videla malo uplašeno dete... Trenutak kada sam ja bila majka a ona dete. Tada sam shvatila da se predala. Tih mesec dana su najbolniji i najradosniji u mom životu. Grlila sam je i mazila onako kako nisam svih godina života, imale smo vremena za priču i šetnju. I znala sam da je gubim, klizila mi je kao pesak između prstiju... Umrla mi je na rukama, deset minuta nakon što sam došla s posla. Čekala je da je ispratim. A ja? Bila sam besna. Da, besna na nju. Nisam mogla da joj oprostim što smo tek mesec dana pred smrt bile prava majka i ćerka, što to vreme nije trajalo bar još malo... jer roditeljske ljubavi nikada nije dosta. Dugo mi je trebalo da joj oprostim i prihvatim, da shvatim da je sve moglo drugačije....

Da je bilo ovog društva, ona bi imala razumevanje i podršku onih koji su u istoj koži, videla bi da se može izlečiti. Ja bih imala koga da pitam za savet i podršku. Mi kao porodica znali bismo kako da se nosimo sa time.

Obećala sam sebi da ako se meni desi ta bolest, da ću postupati drugačije od nje. Da ću biti otvorena, spremna, slaba, da ću se okretati svuda oko sebe i svuda tražiti snagu. Nisam ni slutila da će život ubrzo staviti moju odluku na ispit. Uskoro je udarilo ne na mene, već na mog sina.

,,Majka, malopre sam se probudio i levi obraz mi je otekao".Jedan poziv poslednjeg vrelog avgustovskog dana. Bila je nedelja, i tog dana je počela noćna mora. Odmah smo dobili upute za infektivno, išli kod zubara, radili analize da nisu zauške… i na kraju završili kod otolaringologa. Dobili neke lekove, uz zakazanu kontrolu za nedelju dana. I zaista, otok je počeo da se smanjuje. Na kontroli je dr Ivan pipao sumnjičavo levi obraz i kaže nam da se javimo za šest meseci. Meseci su prolazili, primećujem da sin izbegava da slika levi profil. Kaže, smeta mu ova grudvice. Opipala sam, bila je tvrda i baš na levom uglu donje vilice. Pošto ga nije bolelo niti smetalo, čekali smo kontrolu. Dolazi kraj marta, popodne odlazimo na odeljenje i dobijamo uput da odmah uradimo ultrazvuk. Doktor na ultrazvuku je gledao, crtao neke dimenzije i na kraju mi dao papir i kaže da se vratimo našem doktoru. Pošto je sve to na jednom mestu, vraćamo se kod otolaringologa dr Ivana i pružam mu papir. ,,Gospođo, vi morate hitno za Niš", bile su sledeće njegove reči. ,,Vaš sin ima tumor pljuvačne žlezde". Nizale su se rečenice koje su me zapljuskivale kao ledeni talasi. U neverici, istrgnem mu papir iz ruku i vidim dva velika latinična slova TU. Zakazuje nam pregled već sutradan prepodne, prvi slobodan termin na Maksilofascijalnoj hirirgiji u Nišu i usput mi objašnjava proceduru oko overe uputa i komisije. Ja samo klimam glavom, a ne vidim ništa dalje od ta dva latinična slova. Nekako dolazim sebi i izlazim iz ordinacije, dok me sin čeka i zbunjeno pita što sam tako bleda. Ne znam kako sam pogodila gde je izlaz. Sa decom sam oduvek gajila drugarski odnos, uz razgovor i razumevanje, baziran na iskrenosti i otvorenosti. Seli smo na klupi ispred, ja još uvek u šoku, kako saopštiti, kako objasniti, koliko otkriti detetu od 12god da ima tumor. Odlučila sam da budem iskrena, jaka i da tom tumoru ne dozvolim da nas izuje iz cipela. ,,Nemanja, nije dobro. Idemo sutra za Niš pa ćemo videti šta je tačno. Ali nije baš najsjajnije.Obećavam ti da ćemo srediti to sranje". Tu noć sam provela u neverici, kao u magli, moj mozak nije mogao da svari tu informaciju. Ali čak i posle najcrnje noći sviće novi dan. Bio je to dan kada smo počeli da dobijamo jednu po jednu bitku. Dan kada su počela da se događaju neka mala čuda a nama tako značajna. Imali smo zakazano kod nekog drugog doktora, a na kraju se on zamenio sa onim za koga smo čuli da je najbolji. Bilo je to naše prvo malo čudo.Sestre, tehničari, specijalizanti, klinika…svuda neki mir, spokoj, svako radi svoj posao. Primaju nas specijalizanti, ali na kraju ipak pozivaju profesora Dragana Krasića, koga nam je Bog sam poslao. ,, Ne brinite majko, biće sve u redu", reči koje su milovale moju dušu i srce. Dogovaramo se da pokušamo nehirurško lečenje, dalje kontrole i naše obaveze. Nije bilo uspešno, ali nismo klonuli. Pravili smo planove gde ćemo porodično na letovanje, da ćemo za Uskrs provesti u Vranju kod mojih. Tumor nismo pominjali, znali smo da je tu ali smo se ponašali kao da se radi o pokvarenom zubu. Dakle tu je, žulja kao kamenčić u cipeli ali mi i dalje koračamo. Nakon nekoliko pokušaja, donose odluku da se ipak mora operativno otkloniti. Držimo se zajedno kao porodica, pravimo planove, završavamo školsku godinu. Ne krijemo od ljudi, pričamo otvoreno, ne izazivamo sažaljenje jer znamo da će na kraju sve biti ok. Početak jula, pripremamo se za operaciju, radimo analize, prolazimo komisiju i zakazuju nam da ga odvedemo u petak, da se odmori u bolnici i u ponedeljak ujutru da se operiše. Tu doživljavam mali šok jer u bolnici ne mogu da ostanem pošto je sin već veliki. Duša me bolela što je morao sam da se suoči sa tim, ali je doktor dozvolio da ipak dođe noć uoči operacije. Svanuo je i taj ponedeljak, oko 9h zove me sin i kaže da ide na operaciju. Ja sam se spremala da krenem, bukvalno da izletim iz stana tog trenutka. A onda iz sobe izleće pospana osmogodišnja ćerka, sva raščupana stoji nasred hodnika i ratoborno saopštava ,,A jaaaaa? Kako ja da ne idem da vidim Batu?". Nasmejala sam se, pomogla joj na brzinu da se spremi. Celo vreme sam bila mirna, uverena da će sve biti u redu. Druga opcija nije dolazila u obzir. Ulećemo u kliniku, na šalteru nam saopštavju da je operacija dobro prošla. U tom trenutku se otvaraju vrata lifta i izlazi dr Dragan i polazi mi u susret. ,, Sve je prošlo kako sam očekivao, on je dobro i već sutra može da izađe. Možete da ga vidite, upravo ga premeštaju iz šok sobe. Idite na sprat i kažite da sam vam ja rekao. Imate pola sata sada i sačekajte posle vreme za posete". Konačno je gotovo, tog sranja više nema, koje olakšanje. Htela sam da zaplačem ali od sreće. Tada sam čula reči koje neću zaboraviti dok sam živa ,, Ne, nema plakanja. Majka nema prava da plače zbog deteta, sem ako ga ne sahranjuje". Bože, koliko su mi te reči dale snagu, nosile su me sve do kraja lečenja, nose me i dan danas. Penjem se na sprat, neko mi dodaje zelenu kapu i mantil, oblačim se i ulazim u sobu. Oni ga premeštaju na krevet, on se tek budi iz anestezije. Zabezeknuto gledam glavu u zavoju i čujem slabašno ,,Gde si Marsovac". Danas kada me sin zeza peva ,,Što ja volim ženu zelenuuu". Polako se budi iz anestezije, prilazi sestra da mu skine ona čuda po telu za pračenje vitalnih funkcija na monitoru. Naglim pokretima odlepljuje ih sa grudnog koša. ,,Jel može to malo nežnije, nisam ja još za depilaciju" a sestre se smeju i odgovaraju mu da on još ne zna kako boli depilacija. Isteruju me iz sobe, kažu da sačekam vreme za posete, to je ionako za par sati. Vidim da je on dobro, da se šali, da se osoblje oko njega osmehuje i šali, pa i meni lakše. Sa ćerkom šetam po Nišu, ubijam vreme. Dolazi vreme za posete, on već sedi u krevetu. I smeje se, a meni srce kao svemir. Ponosna sam na njega. ,,Ej majka, pa srećan ti rođendan, vidiš kako si lepo upakovan poklon dobila" . Mislio je na sebe tako umotane glave. Pogledan u telefon, vidi stvarno 10.jul! Moj 33.rođendan. Naš rođendan. Naš poklon života. Naše čudo. Posle toga se sve odigravalo brzo. Sutradan je izašao iz bolnice, čekali smo nalaz sa patologije koji je naravno bio benigni, odlazili na skidanje konaca, odlazili na kontrole. Bile su na mesec dana, pa na tri meseca, pa na šest, i na kraju jednom godišnje. Izašli smo kao pobednici jer za nas nije bilo druge opcije. Ostali smo na okupu, vezani još jače. Shvatili da jaka psiha zajedno sa verom u čuda pomera planine!"