Biljana Krstić

Ljubav izmedju ćerke i oca je posebna.Toplo očevo krilo, zagrljalji, bacanje u vazduh, jak, a nežan stisak ruke je nešto što nas prati kroz ceo život.Biljana Krstić zbog očeve bolesti prolazi kroz vrlo težak period.Daruje mu svakog trena ljubav, i oboje se ne predaju u borbi protiv kancera.Napisala mu je pesmu, i posvetila ne samo tati, već i svima koji se suočavaju sa teškim izazovima.

Ocu

Saznanje da je otac bolestan boli,

zloćudni tumor već otvorenu ranu soli.

Ćerka sam, tata kaže njegovo sam dete,

a meni misli stalno, u detinjstvo lete.

Od malih nogu sam tati bila veran drug,

čupavo malo je na korzou okretalo krug.

Bili smo stalni gosti u bašti Doma vojske,

dok je pevala imenjakinja Bilja.

Znali smo da šetamo neplanirano i bez cilja.

Radničko-sportske igre su svake godine čekale tatu i mene.

Kako samo naviru sve te uspomene!

Od malih nogu se videlo da telom i dušom, podsećam na njega,

a sada kao da se oko srca, steže stega.

Pratili smo zajedno vranjske košarkaše i rukometaše,

Prošireno je i sportsko srce naše.

Učio me je da je u jednostavnosti lepota,

govorio je da će ga čekati stota.

Sada sve ovo pišem, a gorke suze teku,

Njegove hemioterapije me strašno peku.

Svega sam svesna, ali mi je teško da prihvatim,

da ga rak jede, ne mogu da shvatim.

Jak je moj tata iznutra i spolja,

ne da se razbiti kao staklena šolja.

Pozitivna energija i dalje iz njega zrači,

Kao da ga stalno čujem da govori:,,Ćerko, ne plači”.

Kad ga čujem, bore se u meni osećanja,

Kad ga vidim, ne želim da se setim njegovog stanja.

Svakog dana, nova se uspomena javi,

Njegove suze radosnice, sa mog venčanja,

stalno su mi u glavi.

Voli on mene, a i ja njega, najviše na svetu!

Ko će i kako da otera, ovu tugu i setu?

I sada, nakon svega,

Ništa mu nije, ako pitate njega.

I dalje pozitivan, viceve čovek priča,

kao neki, od 50 godina čiča.

Skroman je i komunikativan moj tata,

verujem da će ovoj opakoj bolesti zatvoriti vrata.

Zakucala je i nezvana ušla unutra,

Kako bih samo volela da nestane, već sutra.

Tražim snagu i veru u sebi,

jer da klonem i budem slaba,

Moj tata voleo ne bi.

On je hrabar i bori se kao lav,

Verujem da će rak pobeći kad vidi,

Koliko je on čovek pozitivan i zdrav,

Nije on ni nalik čoveku, koji se ne bori i odustaje.

Pred njim će i ova opaka bolest, biti ta koja se predaje.

Tu sam, da mu kao ćerka, snage i volje dam,

Nikad neću dozvoliti da ostane sam.

Zajedno smo jači i ništa nemoguće nije,

Čarobni štapić samo da mi je…

Da sve obolele od raka za tren izlečim,

da bilo čiju smrt sprečim!

Da kao u bajci, dobro zlo pobedi!

Jer svaki tata,

svojoj ćerki zlata vredi!