Nebojša Janjić

Dobiti dijagnozu, ne znači automatski i najgori ishod. Neophodno je boriti se, što potvrdjuje i priča našeg Nebojše Janjića, sekretara Društva onkoloških pacijenata.

,,Pre tačno 25 godina započeo sam borbu i pobedio karcinom vedrim duhom, podrškom porodice, prijatelja i željom da živim.Karcinom dojke, materice, debelog creva, prostate... Ovo su samo neki od karcinoma koji su proteklih godina postali gotovo uobičajena pojava među građanima, ne samo Srbije, nego i cele regije. Građani često kažu da danas gotovo više niko ni ne umire od starosti, nego da su razlozi smrti najčešće saobraćajne nesreće, srčani udari i karcinom.

Stručnjaci povećan broj oboleluh od raka objašnjavaju stresom i načinom života koji se danas vodi. Međutim, karcinom ne mora uvek da znači i smrt, a imate nebrojene primere da to nije tako, što potvrdjuje i moja priča. Ja sam odlučio da se borim jer sam imao zašto, svoju porodicu, prijatelje i želeo sam da živim.

Imao sam 30 godina, suprugu u drugom stanju i jednog sina kada su započeli moji zdravstveni problemi.

Osetio sam jake bolove u stomaku, ali tada nije još uvek bilo današnje moderne medicinske tehnologije kako bi precizno odredili o čemu je reč.

Ultrazvukom dr Miodrag Stojković -Mića „ELIKSIR“ pronašao mi je povećanje limfnih žlezda i predložio dalje lečenje u Nišu ili Beogradu.

Po preporuci otišao sam u Beograd, i nakon mesec dana mukotrpnog ispitivanja i sjajnog doktora Žuvele, stajalo je na papiru „C81“. Upućen sam na odeljenje hematologije, a kad čovek ima preveliku želju za životom, normalno je da dobije najboljeg doktora i čoveka dr Dragoljuba Marisavljevića. I dan danas se sećam njegovih reči. „ Nebojša, možeš da ideš bilo gde u svetu da se lečiš, ali veruj, ono što oni znaju, znamo i mi. Samo što oni imaju bolje uslove za rad. A da bi uspeli moramo raditi zajedno, timski 50% mi kao medicina, i 50% ti ako veruješ“.

Hemioterapiju sam primao u Beogradu i uvek sam se sa suprugom, koja mi je bila najveća podrška, vraćao kući poslovnim autobusom. Bilo je situacija, kada sam povraćao od mučnina... Hemioterapija ne boli, ali u ljudskom organizmu izaziva pravu „revoluciju“. Vratio bih se kući i trudio se da normalno živim. Nisam dozvoljavao bilo kome da me na bilo koji način sažaljeva.

Mislim, da je najteže bilo, tada mom četvorogodišnjem sinu. On me je ispraćivao iz kuće u bolnicu, i dočekivao pri povratku, uvek samo sa jednim pitanjem „za koliko noći se vraćaš tata“. Mali, a znao je da broji noći. I kako mu objasniti ako moram ostati duže jer analize nisu dobre? Kako? Trebalo je sve, ne samo fizički, već i psihički izdržati.

Bilo je i lepih trenutaka jer sam dobio i drugog sina.

Nakon dve godine teške borbe uspeli smo, pobedili smo...

Moje iskustvo kaže da se čovek ne sme predati, da mora razmišljati pozitivno i boriti se za život. Ne sme tu bolest shvatiti kao kaznu ili neki obični statistički broj.

Svima koji se suočavaju sa dijagnozom govorim da se može pobediti i najopakija bolest, i da je u svemu tome važna psiha čoveka. Da se ne pitaju zašto su se baš oni razboleli jer bolest ne bira, i da ih može spasiti samo vedar i snažan duh, i to koliko zapravo žele da se bore za život. Borba ne prestaje, i ja se borim i danas jer želim da doživim stotu!

I evo me tu sam sa vama, jači nego ikada!"