Snežana Ilić

Snežana Ilić, medicinska sestra na Ginekološko-akušerskom odeljenju Zdravstvenog centra Vranje bavi se i pisanjem.Ova divna žena duboko saoseća sa ženama koje boluju od raka dojke.Njima, kao i svojoj tetki koja je na žalost preminula posvetila je ovu priču, koju objavljujemo.

Mozaik života

Bilo je veče, zimsko, hladno i maglovito.

U njenom malom, ukusno uređenom stanu bilo je prijatno toplo.

Živela je sama...

Pod svetlošću lepe, bele lampe koja je stajala na stolu tik uz fotelju nazirala se njena smeđa kosa. Čitala je „Hiljadu čudesnih sunaca“, bila je potrešena knjigom, pospana i setna, odložila ju je... Protumarala je stanom kao da traži nešto, a nije tražila ništa sem mira u duši i malo sreće.

Zaustavi se ispred kupatila.

Istuširaću se, prijaće mi, pomisli.

Uključi grejalicu da još malo zagreje jer je znala da će mnogo vremena provesti unutra, volela je ponekad da razmazi sebe dugim tuširanjem. Nije volela kupanje u kadi jer bi se posle toga osećala još umornije i teže.

A kupatilo malo sa tuš-kabinom i uredno u rolne urolanim peškirima koje je slagala na polici pored veš-mašine, kupke, šamponi, svugde ogledala, a u uglu mala saksija sa cvećem.

Sve je mirisalo na lavandu.

Skupila je dugu, kovrdžavu kosu u punđu, stala ispred ogledala i počela da se skida.

Gledala se... Bila je lepa plavih očiju, velikih, punih, mesnatih usana oko kojih su se nazirale bore smejalice, dug negovan vrat, bujne čvrste grudi i ravan, pločasti stomak.

Nije sebe smatrala oličenjem lepote, već prosečnom devojkom. Pazuhe i prepone su joj bile nežne i sređene, mali ožiljak iz detinjstva na levom kolenu koji je vremenom pobeleo i ličio na cvet uklapao se u njenu nežnu kožu kao u devojčice.

Skinula je sve i ostala je samo u vešu, vešu koji joj je on kupio. Rukom otkopča brus i ukazaše se braon areole i bradavice nabrekle od slučajnog dodira.

Volela je da joj ih miluje vrhovima prstiju, nežno i polako. Volela ga je...

Stajala je tamo sama ispred ogledala i u glavi skapala mozaik svog života i ljubavi koja se odrekla bez objašnjenja.

Suze su tekle i pekle lepe bele obraze a hladnjikava voda pod tušem trzala je iz bunila slivajući joj se niz lice zajedno sa suzama.

Mirisala je ćudljivo, nežno, obukla je svoju ljubičastu pidžamu i bademantil.

Kasno je, pomisli. U sobi na stočiću postavi sat navijen da je probudi u pet, jer autobus kreće u šest – taman na vreme.

Sede i još jednom pogleda sa uzdahom fasciklu sa dokumentima, sve je bilo tu, spremno. Opet pročita dijagnozu “KARCINOM DOJKE” i baci pogled u kartu na stolu, kartu ka izbavljenju ili smrti.

Ugasi lampu i u mraku zaspa uz senke koje su se igrale po tavanici, mirno i spokojno – kao da sutra ne odlazi na operaciju...

Hvala dragoj Snežani!